manastir ostrog







hram Svetog Save

nastanak religije

Religija je društvena pojava koja podleže određenim zakonima nastajanja, razvoja i nestajanja. Religiju možemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno Bogom. Bog (na sanskritskom “gospodar hleba”) je ljudska zamisao o nekoj natprirodnoj, onostranoj sili. I sama reč religija vodi poreklo od latinske reči “religare” što znači ponovo svezati, prepovezati. Dakle, religija je oblik društvene svesti u kome se prirodne i društvene sile prikazuju kao natprirodne, nezavisne od čoveka, prirode i istorije. Svaka religija podrazumeva više ili manje jednostavno učenje koje se odnosi na suštinu, svrhu i poreklo svega postojećeg. Takođe, svaka religija podrazumeva određene oblike verskih zajednica, kao i određene obrede, ritualne radnje koje se obavljaju na posvećenim mestima, odnosno u određenim institucijama (crkve, džamije, sinagoge, hramovi...).
Kada, gde, kako i zašto su nastale prve religije?
Prvi oblici religije javljaju se još u prvobitnoj ljudskoj zajednici kao posledica čovekovog uviđanja da se mnoge stvari u prirodi dešavju i bez njegove volje i da on na te pojave ne može da utiče niti da ih kontroliše ma koliko se trudio. Takve pojave su na primer suše, poplave, munje, gromovi i slično. Tako je čovek došao na ideju o postojanju viših sila. Tako su u čovekovom umu nastali prvi oblici “bogova” koji su simbolizovali jedinstvene moći koje suvereno vladaju čovekovim postojanjem. Čovek je nastojao da ove više sile umilostivi molitvama i žrtvovanjem.


Podela religije
Postoje dve vrste religija , politeističke religije i monoteističke religije. Za politeističke religije (grčki: poli - više, mnogo i theos - bog) karakteristično je verovanje u više bogova, različita božanstva koja vladaju različitim sektorima prirode i ljudskog delovanja. Politeizam je karakterističan za stare, prirodne, paganske religije. Politeističke religije su više ritualne, obredne nego teorijske. Politeističke religije uglavnom ne teže širenju za razliku od monoteističkih. Najznačajnije stare religije su bile politeističke (egipatska, starogrčka, rimska, odinizam...). Gotovo svi narodi na tlu Evrope su pre primanja hrišćanstva ispovedali razne paganske, prirodne, politeističke religije. Iako su politeističke religije po nastanku starije od monoteističkih, danas su gotovo iščezle (izuzetak su hinduizam i plemenske religije).
Za monoteističke religije (grčki: monos - jedan i theos - bog) je karakteristično obožavanje jednog boga, i to je osnovna razlika u odnosu na politeističke religije. Druga bitna razlika između politeističkih i monoteističkih religija je u tome što su politeističke religije mahom narodne religije, dok su monoteističke religije nadnacionalne i univerzalne (izuzetak je jevrejska religija) i u načelu se ne ograničavaju na jedan klan, pleme, narod ili državu. Monteističke religije nastajle su u periodu od šestog veka pre nove ere do sedmog veka nove ere.
U svim monoteističkim religijama mogu se naći izvesne zajedničke karakteristike. Prva zajednička karakteristika je već spomenuti univerzalni, nadnacionalni karakter. Druga - sve monoteističke religije su otkrivene, a to znači da su ih osnovali i utemeljili proroci - religijski i moralni reformatori kojima se, svakom ponaosob, otkrio, u duhu prikazao, bog. Treća zajednička karakteristika - sve monoteističke religije su soterološke (grčki: soter - spasilac) što znači da je prorok u isto vreme i spasilac, izbavitelj naroda. Četvrta zajednička karakteristika je protivčulno, asketsko i aseksualno stanovište koje zauzimaju sve monoteističke religije, stavljajući duhovno iznad materijalnog i telesnog, čak proglašavajući nagone i strasti zlim. Upravo ovu stranu religije oštro su kritikovali mnogi filozofi i naučnici, među kojima su najpoznatiji Zigmund Frojd i Fridrih Niče. Najzad, sve monoteističke religije su eshatološke (grčki eshaton - ono krajnje) što znači da prema ovim religijama postoji kraj sveta.
Monoteističke religije su hrišćanstvo, judaizam, islam, a dualistička religija je zoroastrizam

Manastir Crna Reka
Na području Ibarskog Kolašina, u trouglu između Novog Pazara, Rožaja i Kosovske Mitrovice, nedaleko od Ribarića, uvučen u pećinski deo strme litice nalazi se manastir Svetih arhangela Mihaila i Gavrila.


MOLITVE NA GROBU UBIJENOG MONAHA

Poslednjih nekoliko godina, osim u manastirskoj crkvi, vernici se mole i pale sveće i nad grobom monaha Haritona (Lukića) iz svetoarhangelskog bratstva, koga su albanski teroristi ubili u leto 1999. godine. Njegovo izmrcvareno i obezglavljeno telo, nađeno je posle više od godinu dana u okolini Prizrena. Sahranjen je u Crnoj reci gde se i zamonašio.
Svi koji dođu u Crnu reku, tvrde monasi, „traže ono što im lekari nisu mogli dati”. U narodu ovog kraja, kako među pravoslavcima, tako i među mnogobrojnim muslimanima utemeljeno je verovanje kako će „sve bolesti izlečiti ko uspe da zaspi u manastiru, tačnije da prespava noć pokraj kivota sa moštima Svetog Petra Koriškog”. Kažu da su i mnogobrojni nervni bolesnici iz hrama izašli zdraviji i bodriji, a pojedini i potpuno izlečeni, kao, nedavno, jedan Australijanac irskog porekla... Zato je, čini se, i potpuno prirodno što, svakodnevno, ljudi strpljivo čekaju ispred drvenog manastirskog mosta, da bi se poklonilo svetiteljevim moštima. Pod krovom manastirske crkve u steni, uz svetiteljev kovčeg, lek traže i nerotkinje, a veruje se i kako se devojke koje služe na manastirskoj slavi, najčešće, do kraja godine i udaju. Takođe, u uglu manastira iz stene izvire voda, koja se sliva niz manastirske odaje, a za koju se tvrdi da leči očne bolesti i glavobolju.

FOTOGRAFISANJE(NE)DOZVOLJENO


Sa vodom je povezana i zanimljiva priča o nastanku imena manastira ¬ Crna reka. Po ovom predanju, tu je iskušenik petar provodio dane moleći se Bogu, dok je ispod njegove isposnice, reka u svom koritu „divlje” žuborila. Isposnika je jednom izdalo strpljenje, pa je prekinuo molitvu i osorno izgovorio: „Ućuti već jednom, crna reko!” Potom se desilo čudo i reka je zaista zaćutala. Tačnije, tačno na toku ispod mosta koji vodi do manastirske crkve i moštiju, reka ponire i izbija iz zemlje stotinak metara nizvodno. U staro korito pored manastira izađe samo kada se otope snegovi na Mokroj gori.Zajedno sa svim čudima i misterijama vezanim za ovaj manastir, „ide” i ona o nepouzdanim podacima njegovog nastanka koja varira za čitava tri veka, od 13. do početka 16. Posebnu „težinu” daje mu verovanje da ga je osnovao Sveti Joanikije Devički, koji se, nesporno, u njemu jedno vreme podvizivao. Šta se sa manastirom dešavalo od njegovog odlaska do druge polovine 17. veka ¬ nema podataka. Ovde je od 1687. pa narednih 14 godina bio skriven kivot sa telom Stefana Prvovenčanog, bogata biblioteka i priznata monaška škola. Krajem 19. veka u Crnoj reci je otvorena prva osnovna škola za srpsku decu u Ibarskom Kolašinu. Potom je manastir zapusteo. Poslednju veliku kako duhovnu, tako i ekonomsku obnovu, doživeo je 1979. godine po dolasku ¬ na mesto igumana ¬ sadašnjeg episkopa raško¬prizrenskog Artemija. Od tada kod monaha, koje još i nazivaju čuvarima moštiju Svetog Petra Koriškog, neprestano se, različitim povodima, sliva reka ljudi. Najviše je onih kojima je potrebna duhovna pomoć i isceljenje, kao i onih koji veruju u čuda. A čuda su, vekovi to dokazuju, u manastiru Crna reka ¬ moguća!

Manastir MORACA

Манастир Морача је један од најмонументалнијих православних средњевековних споменика Црне Горе. Подигнут је на десној обали Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа. Морачки храм је подигао 1252. године Стефан, син краља Вукана а унук Немањин, што се спомиње у натпису на надвратнику западног портала.
Манастирски комплекс се састоји од саборне цркве Успења Богородице, мале цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две капије. Саборна црква је велика једнобродна грађевина грађена у стилу рашких цркава, са полукружном апсидом, бочним певницама и куполом и, за разлику од цркава грађених у приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата. Главни портал је урађен у романичком стилу.
Поред архитектуре, посебну знаменитост манастира Морача представља његов живопис. Од првобитног сликарства из 13. века сачуван је само мањи део у ђаконикону, где се монументалношћу и снагом израза издваја 11 композиција из живота пророка Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је код нас у 13. веку, пре Сопоћана насликано у фреско-сликарству. Остали део живописа страдао је у првој половини 16. века када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров.
Према забележеном предању је манастир спаљен 1505. и био пуст све до 1565. или 1570. године када је обновљен, под патронатом игумана Томе и Вукића Вучетића. Украшавање се наставља до краја 16. века и током 17. века. Морача је имала значајну улогу управо у 17. веку, поготово када је патријарх Јован 1608. године овде организовао сабор народних првака, а у овом манастиру је 1648. године изабран патријарх Гаврило за наследника патријарха Пајсија.
Последњи турски напад на манастир се десио 11. јуна 1877. године, када је игуман Митрофан Бан лично предводио батаљон који је одбранио манастир.
Данашњи изглед манастира потиче из 1935. године када је учињена знатна рестаурација

Црква свете Марије у Будви

Црква свете Марије у Будви је основана 840. године, а данас је једнобродна црква са правоугаоном апсидом. Помиње се 1166. и 1346. године. Најприје је опслужују бенедиктинци, али није сигурно када су је преузели фрањевци, који се помињу у XVII вијеку.

Положај цркве Налази се у будванском Старом граду. Црква је постављена у правцу сјевер-југ..Овакав положај цркве је највјероватније условљен тереном.

Грађевинске фазе

Нема података о подизању цркве свете Марије. О најстаријем дијелу ове цркве, из IX вијека, може се говорити тек након детаљнијих археолошких испитивања. Латински натпис у сјеверном зиду цркве (постављен приликом освећења цркве) по облику слова указује на другу половину XIII вијека. Јасно се издваја најстарији дио цркве, са краја XIII или почетка XIV вијека: јужни дио наоса и апсида. Ови су дјелови засвођени грубљим преломљеним сводовима. Уз овај дио су у XVII вијеку дограђени: просторије на источној, сјеверној и западној страни. Из тог времена је и звоник, у облику који има и данас.

Катедрала светог Трипуна

Катедрала светог Трипуна је један од симбола града Котора. Налази се на истоименом тргу, одмах поред Бискупије которске, Палате Драго (на истом тргу се налази зграде општине и историјског архива).
Катедрала је изграђена 809. године и управо у то вријеме познати которски грађанин Андреа Сараценис (који је финансирао изградњу) откупљује од млетачких трговаца мошти (или реликвије) светог Трипуна. Била је то црква централне основе - martirium. Чувени византијски цар Константин VII Порфирогенит помиње је у свом дјелу Dé Administrando Imperio ("О управљању царством"). Све до археолошких ископавања из 1987. године мислило се да је црква округла (rotunda). Увидјело се да је та стара црква у ствари била засвођена, а не округла. Могуће је да је грешка настала због омашке у превођењу царевог дјела.Послије неколико вијекова, гради се катедрала, чији су радови почели 1124. године, за вријеме бискупа которског Урсација. Радови ће трајати до 19. јуна 1166. године, када је катедрала свечано освећена. Катедралу је, по ондашњим документима посветио бискуп Мајо, са још пет бискупа и осам опата. Свечаности су присуствовали припадници которске властеле и византијски намјесник Дукље и Далмације господин Исак.
Катедрала је изграђена у романичком стилу, са елементима византијске архитектуре. Њен изглед се кроз вијекове мијењао, најчешће због честих земљотреса, од којих су најјачи били из: 1537, 1563, 1667, и 1979. Катедрала је послије сваког земљотреса врло брзо реконструисана. Током обнова увођени су елементи архитектуре и ентеријерског уређења у духу и укусу времена у којима су те обнове извођене (посебно су видљиви елементи ренесансе и барока).
На западној фасади налазе се два звоника. Првобитни звоници и фасада били су уништени током земљотреса из 1667. Изграђени су нови звоници (сјеверни је висок 33 m, а јужни 35 m), главни портали, розета, тераса и тријем.

Манастир Ђурђеви ступови (Црна Гора)

Манастир Ђурђеви ступови у Беранама је манастир Епархије будимљанско-никшике, Српске православне цркве. Манстир је задужбина Стефана Првослава, сина великог жупана Тихомира, најстаријег брата Стефана Немање. Свети Сава је 1219. године успоставио Будимљанску Епископију и у овом храму устоличио првог Будимљанског епископа Јакова.

Од 18. до 20. века Турци су 5 пута пљачкали и палили манастир и то 1738., 1825., 1862., 1875. и 1912. године. Истакнуте личности овог манастира су били игуман Нићифор и игуман Мојсије Зечевић који је представљао духовног вођу Васојевића у борби против Турака. У овом манастиру сачувани су делови старог живописа. По новијим истраживањима спољна припрата је живописана у време цара Душана. Остаци живописа у олтару такође потичу из Немањићког доба. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве маја 2001. године, обновљено је епископско седиште у Ђурђевим Ступовима оснивањем Епархије Будимљанско-никшићке. 4. маја 2002. године у манастиру је устоличен Епископ Јоаникије Мићовић као Епископ Будимљанско-никшићки.

Госпа од Шкрпјела

Госпа од Шкрпјела, острво испред Пераста је вештачко острво направљено крајем 15. где су су, барем по предању, браћа Моршићи на хриди у Рисанском заливу, 22. јула пронашли слику Госпе, па су Пераштани 1452. године одлучили да на том месту саграде српски православни храм Богородици. Око хриди је набацано камење и подигнута је мала капела. Потом су, у Фашинади, традиционалном обичају, они вековима насипали камење, потапали оронуле барке и турске бродове, тако да се временом површина острва све више ширила. Оно данас има око три хиљаде квадратних метара и на њему се налази црква Госпе од Шкрпјела.
Данашња црква Госпе од Шкрпјела, по којој је острво добило име, изграђена је 1630. године од стране Венецијанаца и један је од најбитнијих историјско културних споменика Бока которске. Представља културни центар Бокељских Хрвата. За разлику од свог претходника, није православна, већ римокатоличка. Најинтезивнији радови на цркви извођени су од 1720. до 1725. године, када је по нацрту тада познатог Илије Катичића направљен осмострани презбистериј са куполом и округли звоник са хоризонталним венцима и пушкарницама. У градњи су учествовали и Петар Дубровчанин и Вук Кандиот. На прочељу цркве је портал са фронтоном и малим кипом Госпе и Христа веома архаичног изгледа. По наруџбини перашке општине Антонио Капелано, склуптор из Ђенове, је 1796. године направио мермерни олтар на коме се налази чувена икона Госпа од Шкрпјела, дело Ловра Добричевића, уметника с краја 15. вијека. Представник венецијанске сликарске школе, Бокељ, Трипо Кокоља је по наруџбини Пераштанина Андрије Змајевића осликао унутрашњост цркве. На зидовима и таваници налази се шездесет и осам његових слика на платну. У нижим деловима су насликане сцене из старог завета, а на самом врху и горњим зонама зидова су сцене из живота Богородице. На таваници, у централном делу је велика слика Узнесење Богородице. На таваници се налази још четрдесетак слика између којих пролази позлаћено тордирано уже – симбол поморства. На бочним зидовима цркве је мноштво рељефних сребрних плочица на којима су бродове бокељских помораца. Поморци би, пре свог одласка на море остављали рељефне плочице, јер су веровали да ће их тако, током пута, штитити Госпа од Шкрпјела. У цркви постоји и неколико археолошких збирки, слика, рукотворина, предмета из свакидашњег живота, које су верници остављали као захвалнице за испуњење молитви упућених Госпа од Шкрпјела - заштитници бокељских морепловаца.Преко пута цркве налази се мала камена зграда,у којој се налази просторија која се назива Помирбена дворана.Она вековима служи да се у њој мире завађене стране,пријатељи,породице,православци и католици,без разлике.У њој су спречене многе крвне освете,јер је онај који пристане на разговор у њој,због светости места се унапред одрицао насиља и увреда,тако да су у нормалном разговору многе ситуације решаване на миран начин.
Фашинада - Према древном обичају, барке окићене зеленилом и напуњене камењем испловљавају са источне стране Пераста, па дуж обале према западној страни града и онда крећу према острву. У баркама на весла налазе се само одрасли мушкарци, јер су стари Пераштани, према традицији, чували младе синове од напада Турака. У првој барци, налазили се свештеник, градоначелник и почасни грађани Пераста, као и певачи који су певали старе перашке песме - бугарштице. Фашинада се завршава традиционалним бацањем камења око острвцета. Фашинада се одржава сваке године 22. јула.

ULCINJ

Grad Ulcinj je zaista bogat kulturno – istorijskim spomenicima, koji su posebno, tokom ljetnjeg perioda izuzetno posjeceni, a koji danas predstavljaju pravu kulturnu riznicu tog drevnog grada.

CRKVA – DZAMIJA je objekat koji se nalazi u Starom gradu. Objedinjuje period XIV – XVI vijek.U okviru tog starog zdanja nalazi se Crkva Sv. Marije, podignuta 1510. godine. Na zapadnoj strani crkve dobro je ocuvan prvobitni crkveni zid. U osnovi crkva ima nepravilni pravougaonik, sa jednim ulazom. U crkvi se cuva i portal sa renesansnim dovratnicama. Iznad vrata crkve nalazi se natpis i arhivolt.
Nakon turskog osvajanja, crkva je 1693. pretvorena u gradsku dzamiju. Okulis crkve je zazidan, probijena su 4 nova prozora, prezidani su i bocni zidovi a dogradjen je i minaret. U objektu crkva – dzamija u Starom Ulcinju, danas je smjesten Arheoloski muzej grada.

SAHAT KULA - nalazi se u na lokaciji Podgradje nadomak Ulcinja. Sahat kula, prema pisanim dokumentima, potice iz XVIII vijeka. Taj objekat predstavlja gradjevinu kvadratne osnove, zidanu od nepravilno tesanog kamena, povezanog krecnim malterom.

CRKVA SV. JOSIPA – nalazi se u naselju pod Bijelom gorom. Sagradjena je 1875. godine kao katolicka jednobrodna crkva sa 3 zvonika. Gradnja toga hrama trajala je veoma dugo. Crkva Sv. Josipa je poslednji objekat sagradjen na podrucju Ulcinja u vrijeme otomanske vladavine.

CRKVA SV. VASILIJA – nalazi se na lokaciji Zelenike Zoganje. Crkva Sv. Vasilija je pravoslavni hram podginut krajem XVIII vijeka. Crkva obiluje tradicionalnom ornamentikom.

CRKVA SV. DJORDJA – to je katolicka crkva koja se nalazi u blizini usca rijeke Bojane. Prema pisanim nalazima, crkva Sv. Djordja potice iz XIX vijeka.

CRKVA BRATICA – nalazi se u istoimenom mjestu. Crkva Bratica je katolicki hram, sagradjen pocetkom XX vijeka.

CRKVA u DONJOJ KLEZNI – nalazi se u mjestu Donja Klezna, nekoliko kilometara udaljenog od Ulcinja. Crkva je vlasnistvo katolicke nadiskupije a podginuta je u XIX vijeku.

SABORNA CRKVA SV. NIKOLE – nalazi se u ulcinjskom mjestu Meterizi. Iako je podginuta 1890. godine, prema istorijskim dokumentima, na njenom mjestu se jos u XV vijeku nalazio pravoslavni manastir posvecen Sv. Arhandjelu Mihailu.

CRKVA SV. JOVANA – nalazi se u blizini Svaca, nekadasnjeg grada. Crkva Sv. Jovana, podginuta je 1300. godine, kao katedralna crkva. Taj hram nalazi se na temeljima mnogo starije crkve koju su jos u davna vremena srusili Mongoli.

FRANJEVACKA CRKVA SV. MARIJE – nalazi se u mjestu Svac. To je hram koji je prema nekim podacima, napravljen najvjerovatnije nakon 1300. godine.

PASINA DZAMIJA – nalazi se u samom Ulcinju. To zdanje potice iz turskog perioda. Pasina dzamija podginuta je 1719. godine, i zaduzbina je Klic Alije iz Carigrada. Uz samu dzamiju nalazi se i amam, jedini objekat takve vrste u cijeloj Crnoj Gori. Amam se sastoji se od jednog pomocnog objekta i kupatila.

DZAMIJA VRH PAZARA – podignuta je u XVIII vijeku. Taj hram u osnovi predstavlja pravougaonu dzamiju sa osmougaonim minaretom. Iako je tokom zemljotersa 1979. godine Dzamija Vrh pazara, dosta ostecena, na temeljima postojece danas se nalazi nova dzamija.

DZAMIJA MERAJA – predstavlja tipicnu mahalsku dzamiju. Podignuta je u XVII vijeku.

DZAMIJA LJAMIT – nalazi se u naselju Nova mahala. Podginuta je u XVIII vijeku. Zidana je od lomljenog kamena i krecnog maltera. Dzamija Ljamiz ima pravougaonu osnovu sa minaretom. Zemljotres koji se dogodio 1979. godine tu dzamiju je strasno ostetio, tako da je ona ubrzo sanirana, te danas predstavlja jedno potpuno novo zdanje.

DZAMIJA SAS – nalazi se u istoimenom mjestu. To je mahalska dzamija podginuta u XVIII vijeku.

DZAMIJA RASTIS – nalazi se u istoimenom mjestu, i predstavlja mahalsku dzamiju.

DZAMIJA SELITA – smjestena u mjestu Selita. Izgradjena je u XVII vijeku, ali je znacajne izmjene pretrpjela tokom XIX i XX vijeka.

GLAVNA DZAMIJA NAMAZDJAH – nalazi se u Ulcinju. Tu dzamiju godine 1728., izgradio je Sulejman Mujali. Dzamija Namazdjah, predstavlja tipicnu mahalsku dzamiju, sa osnovnom pravougaonom formom i minaretom.

DZAMIJA DRAGINJE – nalazi se u istoimenom mjestu. Taj hram ima tipicno pravougaonu osnovu. Dzamija Draginje je mahalska dzamija.

DZAMIJA VLADIMIR – nalazi se u mjestu Vladimir nadomak Ulcinja. Podignuta je krajem XVIII vijeka.

DZAMIJA BRAJSE – nalazi se u istoimenom mjestu. To je dzamija pravougaone osnove, sagradjena u XVII vijeku.

DZAMIJA KRUTE – nalazi se u mjestu Krute. Sagradjena je na prelazu iz XIX u XX vijek.

DZAMIJA MIDE – nalazi se u istoimenom mjestu. Izgradjena je u XVIII vijeku.

DZAMIJA SUKOBIN – nalazi se u mjestu Sukobin. Podignuta je krajem XVIII i pocetkom XIX vijeka.

DZAMIJA U GORNJOJ KLEZNI – podignuta je na prelasku iz XIX u XX vijek.

VILLA RUSTICA – nalazi se u zalivu Kruce. Ta kasno –anticka vila otkrivena je prilikom nedavnog kopanja temelja za jednu privatnu kucu. Villa rustica, bila je velika kuca vlasnika jedne latifundije, za koju se smatra da je zahvatala cijelo podrucje Kruca. Na tom lokalitetu pronadjen je i mozaik te novac cara Anastasija I, Justina i Justinijana I, pa se smatra da vila potice iz VI vijeka nase ere. Pored ilirskog bedema u Starom gradu, villa Rustica, predstavlja najvrjedniji otkopani kompleks na podrucju Ulcinja.



Najjuzniji grad na Crnogorskoj obali. Ulcinj je svojim prirodnim potencijalima preodredjen za turizam. Najduza pjescana plaza na Jadranskom moru - Velika plaza duga 13km, Ada Bojana - jedinstveno rijecno ostrvo sa predivnim pjescanim plazama, Valdanos - jedinstvena uvala sa zaledjem prepunim starih drveca masline, obnovljeni stari grad u Ulcinju - prepun interesantnih restorana, kafica, galerija i hotela ... i jos mnogo drugih atraktivnih mjesta cine Ulcinj jedinstvenim i privlacnim za mnoge turiste. Ulcinj je grad, koji svakako morate upoznati.

BAR

Bar predstavlja moderan grad koji se svakim danom sve vise siri. I ako lucki grad, zadivice vas cistocom i sredjenim zelenim povrsinama. U svom okruzenju ima veliki broj turistickih atrakcija. Stari Bar, tvrdjava Haj Nehaj, cije rusevine poticu iz XV vijeka i dvorac kralja Nikole predstavljaju istorijskei kulturne spomenike grada. Maslina stara preko 2000 godina i Skadarsko jezero kao jedan od najvecihrezervata ptica, veliki broj manastira i crkava za posetioce koji vole ovakav vid turizma.Pregrst festivala i kulturnih manifestacija : Medjunarodni TV festival, Susreti pod starom maslinom, Barski ljetopis.
Uredjene plaze i uvale poput Canja,Dobre vode, natjerace vas da u Bar ponovo dodjete.

BAR

CRKVE, MANASTIRI, DZAMIJE

Iako u odnosu na druge primorske gradove u Baru nema spomenika koji su radjeni poput kotorskih ili risanskih palaca, tivatskih ljetnjikovaca, budvanske i hercegnovske Citadele ili Kanli kule, Bar se ipak moze pohvaliti dosta velikim brojem vjerskih spomenika koji svjedoce da su vjekovima na teritoriji toga grada, u miru i slozi zivjele tri konfesije: pravoslavna, katolicka i muslimanska.
U Baru i njegovoj okolini danas tri crkve svjedoce o starosti grada, i brojnim istorijskim i kulturnim periodima.

BARSKI TRIKONHOS – to je zapravo crkvena gradjevina, koja prema nekim istorijskim izvorima datira jos iz VI vijeka, odnosno iz perioda vizantijskog cara Justinijana. Nalazi se u samom centru Bara u naselju Topolica. Ocuvani zidovi te crkvene gradjevine imaju oko1 metar duzine. Zanimljivo je istaci, da su do sada u nekoliko navrata na mjestu gdje se nalazi Barski trihonkos, vrsena razna istrazivanja. Prilikom nedavnih istrazivackih radova, tamo su pronadjeni fragmenti dekorativne kamene plastike i nekropole.

CRKVA SV. TEKLE – ta gradjevina je sazidana u XIII vijeku, od lomljenog kamena. Nalazi se u mjestu Sutmore, predgradju Bara. Najprije je crkva Sv. Tekle bila pravoslavni vjerski objekat, da bi nakon nekoliko vremena dobila i drugi katolicki objekat. Crkva Sv. Tekle i danas ima dva oltara, a posjecuju je kako pravoslavci, tako i gradjani katolicke vjeroispovjesti. Takodje, na groblju crkve, sahranjuju se pripadnici obije konfesije.

CRKVA SV. NIKOLE – smjestena je u Starom Baru, nedaleko od gradske bolnice. Danas se u tom vjerskom objektu nalazi Barska nadbiskupija, koja je osnovana jos 1089. godine, sto je tada potvrdio i Papa Klement III, saljuci crkveni ogrtac Arhiepiskopu dukljanske stolice. Zbog izrazitog kulturnog i prosvetiteljskog djelovanja koje je u XII vijeku imala barska episkopija bitno je istaci da su se u okviru nje tada nalazila mjesta: Bar, Kotor, Ulcinj, Svac, Skadar, Drivostu i Pilot, kao i tadasnje drzave: Srbija, Bosna i Travunija.

MANASTIR (SAMOSTAN) BOGORODICE RATACKE – taj benediktanski samostan iz IX vijeka, nalazi se na samoj obali mora, na kraju rta Ratac, izmedju Bara i Sutomora. Nekada su samostan sacinjavale tri crkve kao i nekoliko zgrada koje su imale kule i odbrambene zidove. Godine 1443., samostan Bogorodice Ratacke zauzimaju Mlecani. Nekoliko godina kasnije, manastir je bio spaljen, pa se pretpostavlja da su to ucinili Turci, 1571. godine, koji su u tom preiodu imali upravu nad Barom.

MANASTIR PRECISTA KRAJINSKA - to je sigurno jedan od najznacajnijih spomenika kulture u Crnoj Gori. Manastir se nalazi u mjestu Ostros, u blizini Skadarskog jezera, koje je 50 kilometara udaljeno od Bara. Ostaci manastira precista Krajinska, sa crkvom, posveceni su Uspenju Bogorodice. Po prvi put u pisanim izvorima, manastir se pominje u X vijeku, u „Ljetopisu Popa Dukljanina“. Manastir je osnovao knez Vladimir, za koga se danas podrobnije zna iz legende o njegovoj tragicnoj ljubavi sa kcerkom makedonskog cara Samuila – Kosarom. Jedno vrijeme u tom manastiru bilo je sjediste Zetske mitropolije, da bi krajem XVI vijeka manastir Precista Krajinska bio porusen. Interesantno je, da se u neposrednoj blizini manastira nalazi i bunar zive vode, koji prema nekim podacima, datira jos iz 1001. godine, a koji i danas seosko stanovnistvo u Ostrosu, snabdjeva pitkom vodom.

MANASTIR BESKA – nalazi se na ostrvu Beska, na Skadarskom jezeru. Manastir cine dvije crkve: veca crkva - posvecena Sv. Djordju iz XIV vijeka, zaduzbina Djurdja II Stratimirovica – Balsica, kao i manja crkva - posvecena Sv. Bogorodici iz 1440. godine, zaduzbina Jelene Balsic. U manastiru Beska, kao i u manastiru Starcevo, bila je izuzetno razvijena prepisivacka djelatnost. Najpoznatiji vjersko – poucni rukopis „Goricki zbornik“ nastao je upravo u manastiru Starcevo, a sastavljac tog znacajnog djela bio je izvjesni Nikon Jerusalimac.

MANASTIR MORACNIK – smjesten je na istominenom ostrvu na Skadarskom jezeru. Po prvi put ta manastirska gradjevina pominje se u povelji crnogorskog vladara Balse III, 1417. godine. Manastirski kompleks bio je sastavljen iz: crkve – posvecene Sv. Bogorodici, zgrade konaka, trpezarije kao i visokih kula sa 4 sprata, ogradjenih zidovima na kojima su bile masivne kapije.

MANASTIR GORNJI BRCELI – nalazi se u selu Brceli, u mjestu Crmnica, koje je 10 kilometara udaljeno od Bara. Manastir je, izgradjen pocetkom XVIII vijeka, kao zimska rezidencija jednog od vladara crnogorske dinastije Petrovic, Vladike Danila. U okviru manastira nalazi se crkva posvecena Pokrovu Sv. Bogorodice kao i ikonostas, iz 1928. godine. Manastirske zgrade i crkva su opasane visokim kamenim zidovima. Manastir ima kapiju kao i veoma raskosan zvonik. Zgrada konaka sagradjena je tako da podsjeca na tipicnu crmnicku kucu, sa karakteristicnim arhitektonskim rjesenjima kao sto su voltovi i terase. U manastiru Gornji Brceli, u Crmnici, jos 1863. godine osnovana je skola, koja je kasnije preseljena u obliznji manastir Donji Brceli.

MANASTIR DONJI BRCELI – i taj crkveni objekat nalazi se u mjestu Crmnica, 10 kilometara udaljenom od Bara, u selu Donji Brceli. Manastir je podginut u XV vijeku, a u okviru njega nalazi se i crkva posvecena Sv. Nikoli. Ispod poda crkvenog hrama nalazi se jedna prostorija u koju se ulazilo kroz otvor formiran u podu oltara. Danas se vjeruje da je ta prostorija najvjerovatnije sluzila kao tamnica, u vrijeme laznog crnogorskog cara Scepana Malog, koji je kasnije u toj crkvi i sahranjen. U manastiru Donji Brceli nekada je radila i osnovna skola.

DZAMIJA OMERBASICA – nalazi se u Starom Baru, koji je 4 kilometra udaljen od centra Novog Bara. Taj vjerski objekat sagradjen je 1662. godine. Dzamija Omerbasica ima jednostavnu gradju, pravougaone osnove, sa minaretom koji se nalazi uzidan na jugozapadnom zidu. Neposredno uz dzamiju, na samom ulazu u kompleks, sagradjeno je pocetkom XVII vijeka Dervis – Hasanovo turbe. Tik uz njega nalazi se manja prizemna zgrada, koja je dugo vremena sluzila za stanovanje. Pored ulaza je izgradjena i javna cesma, a nedugo zatim napravljena je i dzamijska kuca, koja je bila namijenjena za boravak hodze ili imama dzamije. Cijeli prostor oko Omerbasica dzamije ogradjen je kamenim zidom.

TVRDJAVA HAJ – NEHAJ – nalazi se u obasti Spic, nedaleko od mjesta Sutomore. Danas su samo sacuvani ostaci tvrdjave Haj – Nehaj, koja je podginuta u vrijeme Mletacke Republike na omanjem brdu, visoko iznad morske obale u XV vijeku. Tvrdjavu su u XVI vijeku dogradili i ucvrstili Turci. Pored nje nalazi se i crkva Sv. Dimitrija iz doba Nemanjica, koja je naekda imala dva oltara. Od magistralnog puta koji vodi ka Baru, do utvrdjenja Haj – Nehaj moze se stici pjesice.

Ponos Pljevalja - Manastir Svete Trojice, prvi pisani pomen potice iz 1537 godine. U manastiru se nalazi i kivot u kome je lezalo telo Svetog Save sve do momenta kad je odneto na Vracar. U kivotu se nalazi leva ruka za koju se veruje da je to ruka Svetog Save. U virinama manastirske riznice je i pozlaceni krst na kome su i cestice krsta na kome je izdahnuo Isus Hrist.

Cetinje

Crkva Sv.Nikole u Kotoru




Crkva Sv. Luke napravljen iz dinastije Stefana Nemanjica u 13 veku.








Crkva Svetog Ilije - Igalo/Boka Kotorska

Manastir Morača

Manastir Morača
Manastir Morača je jedan od najmonumentalnijih srednjovjekovnih spomenika Crne Gore. Podigao ga je 1252. godine Stefan, sin kralja Vukana a unuk Nemanjin.