уторак, 12. мај 2009.

Crkva Gospe Trsatske

Postanak svetišta Gospe Trsatske
Prema predaji
10. svibnja 1291. godine na mjestu današnjeg svetišta Gospe Trsatske osvanula je Nazaretska kućica Svete obitelji. Na Trsat su je iz Nazareta prenijeli anđeli. Tu se zadržala do 10. prosinca 1294. godine kada je anđeli preniješe u Loreto, pokraj Ancone, gdje se i danas nalazi.U pozadini ove priče, dobrim dijelom znanstveno provjerene, je trgovina relikvijama iz Svete zemlje, raširena u doba križarskih ratova. Važnu ulogu u tim zbivanjima odigrali su istočnojadranski plovidbeni put, kao tada najsigurnija veza između Levanta i Europe, tajanstveni ratnički red vitezova Templara, papa, napuljski vladari Anžuvinci i hrvatski feudalci Frankapani.

Povijest
Crkva Gospe Trsatske najstarije je hrvatsko marijansko svetište sagrađeno na Trsatu u Rijeci.
O gradnji
crkve razmišljao je Nikola IV Frankapan, a gradnju je započeo njegov sin knez Martin Frankapan, dozvolom pape Nikole V., zavjetujući se franjevcima obvezom gradnje crkve i franjevačkog samostana 1453. godine, na mjestu gdje se prema legendi od 1291. do 1294. godine nalazila Bogorodičina kućica. Nakon izgradnje je doveo franjevce iz Bosanske vikarije.Crkva Blažene Djevice Marije danas je poznato svetište i hodočasničko odredište u koje stižu ljudi iz raznih dijelova Hrvatske i inozemstva. U njoj je pokopano više znamenitih ljudi. Tu su grobovi nekih članova grofovske obitelji Frankapana i grob Petra Kružića, graditelja čuvenih stuba do trsatskog svetišta.
Na mjestu današnje
bazilike gotovo dva stoljeća bila je kapela koju je dao izgraditi Nikola I. Frankapan. Crkva koja je iz nje nastala, zahvaćala je prostor svetišta i polovicu glavne crkvene lađe današnje građevine. Lijeva crkvena lađa i pročelje podignuti su tek kasnije. Sada je čine dvije lađe. Znamenita su i dva samostanska klaustra te ljetna blagovaonica. Najzaslužniji za današnji njen izgled je Franjo Glavinić, tadašnji gvardijan samostana, koji je u kolovozu 1644. pokrenuo radove na obnovi i proširenju. Svoj konačni izgled, crkva je dobila 1824. godine kada je produžena 6 metara, a dodan joj je i zvonik kojega do tada nije imala.
Današnja bazilika, splet je gotičko – renesansno – barokno – bidermajerskih graditeljskih faza. Crkvu Majke Božje danas rese oltarne slike sv. Mihovila, sv. Katarine i sv. Nikole, manirističkog slikara iz Švicarske, franjevca Serafina Schöna, slikara C. Tasce i drugih poznatih umjetnika 17. i 18. stoljeća.









Unutrašnjost crkve
Na današnjoj se crkvi isprepliću mnogobrojni stilovi i povijesna razdoblja. Na bidermajerskom se pročelju iz prve polovice 19. st. koriste portali iz 17. st. U crkvi postoje samo dvije lađe: prvotna i lijeva, nastale objedinjavanjem nekadašnjih pobočnih kapela. Propovjedaonica i pobočni barokni oltari drvorezbarski su radovi koji polikromijom imitiraju višestruko skuplje mramorne oltare.Giovanni Pietro Telesphoro de Pomis, Talijan koji se rodio u Grazu, naslikao je svetu Anu Trojnu, palu središnjeg oltara na bočnom zidu lijevog broda.Na drvenom oltaru svetog Nikole, na desnome bočnoom zidu i mramornim oltarima lijevo i desno od trijumfalnog luka svetišta, pale je izradio Švicarac Serfain Schön koji je u prvoj polovici 17.st. na Trsatu ostavio veliki opus. Prepoznatiljiv je po maniristički izduženim likovima prozračne draperije.Cristophoro Tasca iz Bergama naslikao je Veliku palu Navještenja koja se nalazi iznad trijumfalnog luka.Raskošnu kovanu rešetku, koja zatvara svetište, 1705. godine donirao je senjski nadbiskup Petar Brajković., dok je monumentalni mramorni glavi oltar 1695. donirao zagrebački sudac Ivan Uzolin.

Čudotvorna slika Blažene Djevice Marije [uredi]

Čudotvorna slika Gospe Trsatske. Original koji se čuva u riznici trsatskoga samostana.
Zbog gubitka Svete kućice, neutješenim Trsaćanima
papa Urban V. 1367. godine šalje čudotvornu sliku Majke Božje imena »Majka milosti».
Predaja kaže da je sliku osobno naslikao
sv. Luka Evanđelist. Izrađena je na cedrovoj dasci i podijeljena na tri polja. Zbog štovanja koje joj iskazivano, slika je okrunjena krunom od pravoga zlata 8. rujna 1715. godine, a svečanost njene krunidbe se održala pod pokroviteljstvom hrvatskog Sabora. Bila je to prva Marijina slika izvan Italije koju je dao okruniti neki papa. »Majka milosti« ima iznimno značenje u stvaranju kulta štovanja Djevice Marije na Trsatu. Sveti otac već u petnaestom stoljeću dopušta poseban oprost onima koji ju pohode. Slika se i danas cijeni zbog milosti koju po njoj dijeli Marija svojim štovateljima, a stoji na glavnom oltaru i iz crkve se iznaša prilikom raznih procesija, kao npr. na Blagdan Gospe Trsatske ili Velike Gospe.

Franjevački samostan i kapela Zavjetnih darova [uredi]

Kapela Zavjetnih darova
Knez Martin Frankapan uz crkvu je dao sagraditi i
samostan u koji su se 1468. doselili franjevci. Tu se nalazi stara i bogata knjižnica s arhivom i bogata riznica s darovima i zadužbinama koje potječu od 14. stoljeća do današnjih dana. U njoj se čuva original gotičkog triptiha Gospe Trsatske kojeg je, prema predaji, Hrvatima 1367. godine darovao papa Urban V. Ikona je već u to doba slovila kao čudotvorna jer ju je, vjerovalo se, naslikao sam sveti Luka. Tu se nalazi i veliki relikvijar srpske despotice Barbare rođene Frankapan poklonjen crkvi 1485, te dvoglavi orao iz masivnog zlata ukrašen draguljima koji je zavjetni dar Karla V. iz 1536. godine, a vrijedna je i visokorenesansna srebrna skulptura Bogorodice s Isusom, visoka 35 cm koju je 1597. godine darovao hrvatski ban Toma Bakač–Erdödy za ozdravljenje sina. Još se tu čuvaju i Leopoldovi svjećnjaci, te misno ruho koje je darovala Marija Terezija.
Ljetna blagovaonica samostana ukrašena je velikim zidnim i stropnim slikama Tasce i Schöna, a u hodniku koji vodi u franjevačke sobe nalaze se djela hrvatskih suvremenih umjetnika, ali i barokna ulja Valentina Metzingera, Lotarinžanina udomaćenog u Ljubljani.
Mnoge su umjetnine bile uništene u velikom požaru
1629. godine u kojem je stradao i veći dio samostana. Građevina je, odmah nakon požara obnovljena te su podignuta dva nova krila, a početkom devetnaestog stoljeća i drugi kat. Njeno obnavljanje je vodio i provodio Mihovil Kumar koji je započeo i radove u kapeli Zavjetnih darova.
U kapeli Zavjetnih darova nalaze se zavjetne slike na kojima se obično vide lađe pomoraca kada im je u oluji zaprijetila životna opasnost, a ističe se i gotička skulptura Gospe Slunjske. Tu su i ostali darovi od 19. st. do danas.
U sklopu samostana u 17. je stoljeću osnovana i
gimnazija za školovanje mladih franjevaca te su više od stoljeća djelovali teološka škola, prva trsačka pučka škola i prva bolnica u Rijeci. Samostanska knjižnica posjeduje više od 20.000 svezaka, među kojima su i prva hrvatska neglagoljska knjiga »Lekcionar Bernarda Splićanina« te »Evangelistarum« iz 1532. godine Marka Marulića, kao i «Raj duše», koji je bio osobni molitvenik grofice Katarine Zrinski autora Nikole Dešića.





Filozofija religije
Filozofija religije je grana filozofije koja se bavi filozofskim proučavanjem religije, uključujući probleme postojanja i naravi Boga, religioznog jezika, čuda, molitve, postojanja zla, odnosa među različitim religijama, odnosa između religije i ostalih vrijednosnih sustava (znanost, etika...).
Džamija
Džamija je islamska bogomolja, mjesto klanjanja, zajedničke molitve muslimana. To, međutim, ne uključuje svetišta, objekte raznih sekti ili drugih duhovnih građevina.
U džamiji nema slika
svetaca ili proroka, niti religiozne glazbe. Umjesto slikovnih prikazivanja religioznih podloga Biblije i priča o svecima, u džamijama se pojavljuje arapska kaligrafija, a umjesto kršćanske crkvene glazbe predavanje iz Kurana, uvijek na arapskom jeziku. U vrijeme ramazana se recitira cijeli kuran. Uz džamiju se često nalazi i medresa, što je arapska riječ za školu, koja je prije svega islamska, religiozno obilježena obrazovna ustanova i obično čini s džamijom jedinstveni građevinski kompleks. Veličanstveni primjerci ove vrste arhitekture nalaze se, primjerice, u Samarkandu


Širenjem islama svaki grad dobija džamiju, uskoro i više njih, a i sela. U Istočnom Rimskom Carstvu su nakon osvajanja od strane Turaka u pravilu kršćanske crkve rušene, ili u pregrađivane u džamije (na pr. crkva svete Sofije u Konstantinopolisu/Istambulu/Carigradu; crkva sv. Ivana u Damasku; crkva Samuelova groba kod Jeruzalema).


Uređenje džamije










U džamiji se često nalazi molitvena niša (mihrab) - ali često je dovoljna i crta, strelica ili pločica s riječi qibla - kako bi se odredio pravac prema kaabi u Meki, najvećem svetištu islama. Sastavni dio džamije su prostorije s tekućom vodom ili bunar za obavljanje ritualnog pranja prije molitve. U predprostorima ili na ulazu u džamiju ostavlja se obuća, ali ih se smije i unijeti u džamiju, samo što potplati moraju biti okrenuti jedan prema drugom. U džamiju se ulazi desnom, a izlazi lijevom nogom, a pod je pokriven tepisima.
Glavna džamija osim toga ima propovjedaonicu (
minbar) za propovjed petkom. To je uzdignuta platforma, dikkah, s koje se ponavlja poziv na molitvu neposredno prije njenog početka, a kad se ne odvija ritualna molitva, s nje se recitira kuran. Molitvena niša je mjesto s kojeg imam (voditelj molitve) vodi molitvu, okrenut prema Meki. Imam može biti svaki punoljetni musliman koji ima propisana znanja i vlada molitvenim formama. On izlazi pred vjernike koji su svrstani u pravilne redove. Muškarci i žene moraju biti odvojeni za vrijeme molitve, makar i običnim štapom. Zbog toga se žene često mole na katu a muškarci u prizemlju.
Često je jedini ukras džamije kaligrafski ispisani stihovi iz kurana i ornamenti. Prikazivanje Boga, ljudi i životinja su zabranjeni, ali ima prikaza pokrajina.

Beogradska Bajrakli džamija
Džamija nije samo prostor za molitvu, nego i općenito okupljalište muslimana. Koristi ju se za javna okupljanja kod sudbenih postupaka kao i za okupljanje radi javnih objava. Razne grupe mogu u njoj održavati svoje skupove, a djeca se okupljaju u njoj da bi pisala domaće zadaće. Često se u nju sklanjaju putnici radi vode, zajedništva s istomišljenicima i mjesta za spavanje.
U različita vremena i različitim zemljama su prevladavali različiti tipovi zgrada. Najstariji oblik je džamija-dvorište okruženo
arkadama (u Kairouanu, i u Kairu). Slično su stare i džamije sa "šumom stupova" u svojoj unutrašnjosti koje bi trebale podsjećati na palme pradžamije (u Kordobi La Mezquita [1], al-Hakim [[2]], Koutoubia). U vrijeme osmana je bila omiljena gradnja džamija s centralnim objektom nadsvođenim s više kupola po uzoru na tada već džamiju Aja Sofija u Istanbulu, i dva ili četiri minareta. Objekti džamija s velikim unutrašnjim dvorištem su tipični za Iran i Indiju, a fantastične građevine od blata su česte u području Sahela, dok se džamije u obliku pagoda grade u Indoneziji.





Gazi Husrev-begova džamija
Begova džamijaKsilografija Rudolfa Bernta iz oko 1900. godine.
Gazi Husrev-begova džamija, također znana kao i Begova džamija je izgrađena
1530. godine u Sarajevu i smatra se kao jedna od najvažnijih džamija u Bosni i Hercegovini i na Balkanu.




Džamiju je sagradio arhitekt Ajem Esir Ali pod pokroviteljstvom Gazi Husrev-bega, koji je također financirao istovjetnu džamiju (Hüsreviye džamija) u Alepu (Sirija) između 1531. i 1534. U 16. stoljeću, kad je izgrađena, Begova džamija je predstavljala građevinu od izuzetne važnosti za budući urbani razvoj Sarajeva.
Za vrijeme opsade Sarajeva, Serbijanske snage su namjerno ciljale centre gradske kulture, kao što su muzeji, knjižnice i džamije. Kako je Begova džamija najveća u gradu, bila je očita meta. Renovirana je
1996. uz inozemsnu pomoć. Profesor Michael A. Sells s Haverford Collegea je optužio renovatore (koji su sredstva većinom dobili iz Saudijske Arabije) da su je učinili isuviše Vehabijskom; Prije rekonstrukcije, unutrašnjost je bila više dekorirana, dok je sada potpuno bijela; većina detalja, obrtničkih ukrasa i boja je potpuno ispuišteno.[1] Potpuna restauracija i preslikavanje džamije započelo je 2000. i većinom je djelo Bosanskohercegovačkog kaligrafa Hazima Numanagića.
Na ovoj džamiji četvrtastog oblika s kupolom visine 26 m, izraženo je isto shvaćanje unutarnjeg prostora i vanjskih volumena kao u najljepšim primjerima otomanske arhitekture.[2] Unutrašnjost se sastoji od kvadratnog dijela nadsvođenog kupolom koja počiva na masivnom tamburu. Ispred ulaza je trijem s pet niskih kupola, a s desna i lijeva nalaze se dvije srednje kupole, dok je straga jedna polukupola.
U sklopu džamije se također nalazi
minaret, šedrvan, obližnja sahat-kula, kamena ograda te nekoliko turbeta. Nedaleko od džamije je i medresa koja se također cijeni kao dio kompleksa.

понедељак, 27. април 2009.

,,Ostrog 2,manastir,religija,religiozno,arhitektura,hrišćanstvo,ortodoksno,putovanje,turizam,Ostrog,Crna Gora,okolina Nikšića,eksterijer,pravoslavlje,ljudi,Religijamanastir ostrog







,,Hram Svetog Save,religija,pravoslavlje,Beograd,Srbija,hram Svetog Save,hram,arhitektura,nebo,plavo,vera,eksterijer,hrišćanstvo,plato,crkva,vera,Religijahram Svetog Save

nastanak religije

Religija je društvena pojava koja podleže određenim zakonima nastajanja, razvoja i nestajanja. Religiju možemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno Bogom. Bog (na sanskritskom “gospodar hleba”) je ljudska zamisao o nekoj natprirodnoj, onostranoj sili. I sama reč religija vodi poreklo od latinske reči “religare” što znači ponovo svezati, prepovezati. Dakle, religija je oblik društvene svesti u kome se prirodne i društvene sile prikazuju kao natprirodne, nezavisne od čoveka, prirode i istorije. Svaka religija podrazumeva više ili manje jednostavno učenje koje se odnosi na suštinu, svrhu i poreklo svega postojećeg. Takođe, svaka religija podrazumeva određene oblike verskih zajednica, kao i određene obrede, ritualne radnje koje se obavljaju na posvećenim mestima, odnosno u određenim institucijama (crkve, džamije, sinagoge, hramovi...).
Kada, gde, kako i zašto su nastale prve religije?
Prvi oblici religije javljaju se još u prvobitnoj ljudskoj zajednici kao posledica čovekovog uviđanja da se mnoge stvari u prirodi dešavju i bez njegove volje i da on na te pojave ne može da utiče niti da ih kontroliše ma koliko se trudio. Takve pojave su na primer suše, poplave, munje, gromovi i slično. Tako je čovek došao na ideju o postojanju viših sila. Tako su u čovekovom umu nastali prvi oblici “bogova” koji su simbolizovali jedinstvene moći koje suvereno vladaju čovekovim postojanjem. Čovek je nastojao da ove više sile umilostivi molitvama i žrtvovanjem.



Podela religije
Postoje dve vrste religija , politeističke religije i monoteističke religije. Za politeističke religije (grčki: poli - više, mnogo i theos - bog) karakteristično je verovanje u više bogova, različita božanstva koja vladaju različitim sektorima prirode i ljudskog delovanja. Politeizam je karakterističan za stare, prirodne, paganske religije. Politeističke religije su više ritualne, obredne nego teorijske. Politeističke religije uglavnom ne teže širenju za razliku od monoteističkih. Najznačajnije stare religije su bile politeističke (egipatska, starogrčka, rimska, odinizam...). Gotovo svi narodi na tlu Evrope su pre primanja hrišćanstva ispovedali razne paganske, prirodne, politeističke religije. Iako su politeističke religije po nastanku starije od monoteističkih, danas su gotovo iščezle (izuzetak su hinduizam i plemenske religije).
Za monoteističke religije (grčki: monos - jedan i theos - bog) je karakteristično obožavanje jednog boga, i to je osnovna razlika u odnosu na politeističke religije. Druga bitna razlika između politeističkih i monoteističkih religija je u tome što su politeističke religije mahom narodne religije, dok su monoteističke religije nadnacionalne i univerzalne (izuzetak je jevrejska religija) i u načelu se ne ograničavaju na jedan klan, pleme, narod ili državu. Monteističke religije nastajle su u periodu od šestog veka pre nove ere do sedmog veka nove ere.
U svim monoteističkim religijama mogu se naći izvesne zajedničke karakteristike. Prva zajednička karakteristika je već spomenuti univerzalni, nadnacionalni karakter. Druga - sve monoteističke religije su otkrivene, a to znači da su ih osnovali i utemeljili proroci - religijski i moralni reformatori kojima se, svakom ponaosob, otkrio, u duhu prikazao, bog. Treća zajednička karakteristika - sve monoteističke religije su soterološke (grčki: soter - spasilac) što znači da je prorok u isto vreme i spasilac, izbavitelj naroda. Četvrta zajednička karakteristika je protivčulno, asketsko i aseksualno stanovište koje zauzimaju sve monoteističke religije, stavljajući duhovno iznad materijalnog i telesnog, čak proglašavajući nagone i strasti zlim. Upravo ovu stranu religije oštro su kritikovali mnogi filozofi i naučnici, među kojima su najpoznatiji Zigmund Frojd i Fridrih Niče. Najzad, sve monoteističke religije su eshatološke (grčki eshaton - ono krajnje) što znači da prema ovim religijama postoji kraj sveta.
Monoteističke religije su hrišćanstvo, judaizam, islam, a dualistička religija je zoroastrizam





понедељак, 13. април 2009.

Manastir Crna Reka
Na području Ibarskog Kolašina, u trouglu između Novog Pazara, Rožaja i Kosovske Mitrovice, nedaleko od Ribarića, uvučen u pećinski deo strme litice nalazi se manastir Svetih arhangela Mihaila i Gavrila.


MOLITVE NA GROBU UBIJENOG MONAHA

Poslednjih nekoliko godina, osim u manastirskoj crkvi, vernici se mole i pale sveće i nad grobom monaha Haritona (Lukića) iz svetoarhangelskog bratstva, koga su albanski teroristi ubili u leto 1999. godine. Njegovo izmrcvareno i obezglavljeno telo, nađeno je posle više od godinu dana u okolini Prizrena. Sahranjen je u Crnoj reci gde se i zamonašio.
Svi koji dođu u Crnu reku, tvrde monasi, „traže ono što im lekari nisu mogli dati”. U narodu ovog kraja, kako među pravoslavcima, tako i među mnogobrojnim muslimanima utemeljeno je verovanje kako će „sve bolesti izlečiti ko uspe da zaspi u manastiru, tačnije da prespava noć pokraj kivota sa moštima Svetog Petra Koriškog”. Kažu da su i mnogobrojni nervni bolesnici iz hrama izašli zdraviji i bodriji, a pojedini i potpuno izlečeni, kao, nedavno, jedan Australijanac irskog porekla... Zato je, čini se, i potpuno prirodno što, svakodnevno, ljudi strpljivo čekaju ispred drvenog manastirskog mosta, da bi se poklonilo svetiteljevim moštima. Pod krovom manastirske crkve u steni, uz svetiteljev kovčeg, lek traže i nerotkinje, a veruje se i kako se devojke koje služe na manastirskoj slavi, najčešće, do kraja godine i udaju. Takođe, u uglu manastira iz stene izvire voda, koja se sliva niz manastirske odaje, a za koju se tvrdi da leči očne bolesti i glavobolju.


FOTOGRAFISANJE(NE)DOZVOLJENO


Sa vodom je povezana i zanimljiva priča o nastanku imena manastira ¬ Crna reka. Po ovom predanju, tu je iskušenik petar provodio dane moleći se Bogu, dok je ispod njegove isposnice, reka u svom koritu „divlje” žuborila. Isposnika je jednom izdalo strpljenje, pa je prekinuo molitvu i osorno izgovorio: „Ućuti već jednom, crna reko!” Potom se desilo čudo i reka je zaista zaćutala. Tačnije, tačno na toku ispod mosta koji vodi do manastirske crkve i moštiju, reka ponire i izbija iz zemlje stotinak metara nizvodno. U staro korito pored manastira izađe samo kada se otope snegovi na Mokroj gori.Zajedno sa svim čudima i misterijama vezanim za ovaj manastir, „ide” i ona o nepouzdanim podacima njegovog nastanka koja varira za čitava tri veka, od 13. do početka 16. Posebnu „težinu” daje mu verovanje da ga je osnovao Sveti Joanikije Devički, koji se, nesporno, u njemu jedno vreme podvizivao. Šta se sa manastirom dešavalo od njegovog odlaska do druge polovine 17. veka ¬ nema podataka. Ovde je od 1687. pa narednih 14 godina bio skriven kivot sa telom Stefana Prvovenčanog, bogata biblioteka i priznata monaška škola. Krajem 19. veka u Crnoj reci je otvorena prva osnovna škola za srpsku decu u Ibarskom Kolašinu. Potom je manastir zapusteo. Poslednju veliku kako duhovnu, tako i ekonomsku obnovu, doživeo je 1979. godine po dolasku ¬ na mesto igumana ¬ sadašnjeg episkopa raško¬prizrenskog Artemija. Od tada kod monaha, koje još i nazivaju čuvarima moštiju Svetog Petra Koriškog, neprestano se, različitim povodima, sliva reka ljudi. Najviše je onih kojima je potrebna duhovna pomoć i isceljenje, kao i onih koji veruju u čuda. A čuda su, vekovi to dokazuju, u manastiru Crna reka ¬ moguća!



Manastir MORACA


Манастир Морача је један од најмонументалнијих православних средњевековних споменика Црне Горе. Подигнут је на десној обали Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа. Морачки храм је подигао 1252. године Стефан, син краља Вукана а унук Немањин, што се спомиње у натпису на надвратнику западног портала.
Манастирски комплекс се састоји од саборне цркве Успења Богородице, мале цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две капије. Саборна црква је велика једнобродна грађевина грађена у стилу рашких цркава, са полукружном апсидом, бочним певницама и куполом и, за разлику од цркава грађених у приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата. Главни портал је урађен у романичком стилу.
Поред архитектуре, посебну знаменитост манастира Морача представља његов живопис. Од првобитног сликарства из 13. века сачуван је само мањи део у ђаконикону, где се монументалношћу и снагом израза издваја 11 композиција из живота пророка Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је код нас у 13. веку, пре Сопоћана насликано у фреско-сликарству. Остали део живописа страдао је у првој половини 16. века када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров.
Према забележеном предању је манастир спаљен 1505. и био пуст све до 1565. или 1570. године када је обновљен, под патронатом игумана Томе и Вукића Вучетића. Украшавање се наставља до краја 16. века и током 17. века. Морача је имала значајну улогу управо у 17. веку, поготово када је патријарх Јован 1608. године овде организовао сабор народних првака, а у овом манастиру је 1648. године изабран патријарх Гаврило за наследника патријарха Пајсија.
Последњи турски напад на манастир се десио 11. јуна 1877. године, када је игуман Митрофан Бан лично предводио батаљон који је одбранио манастир.
Данашњи изглед манастира потиче из 1935. године када је учињена знатна рестаурација



Црква свете Марије у Будви


Црква свете Марије у Будви је основана 840. године, а данас је једнобродна црква са правоугаоном апсидом. Помиње се 1166. и 1346. године. Најприје је опслужују бенедиктинци, али није сигурно када су је преузели фрањевци, који се помињу у XVII вијеку.




Положај цркве Налази се у будванском Старом граду. Црква је постављена у правцу сјевер-југ..Овакав положај цркве је највјероватније условљен тереном.
Грађевинске фазе
Нема података о подизању цркве свете Марије. О најстаријем дијелу ове цркве, из IX вијека, може се говорити тек након детаљнијих археолошких испитивања. Латински натпис у сјеверном зиду цркве (постављен приликом освећења цркве) по облику слова указује на другу половину XIII вијека. Јасно се издваја најстарији дио цркве, са краја XIII или почетка XIV вијека: јужни дио наоса и апсида. Ови су дјелови засвођени грубљим преломљеним сводовима. Уз овај дио су у XVII вијеку дограђени: просторије на источној, сјеверној и западној страни. Из тог времена је и звоник, у облику који има и данас.

























Катедрала светог Трипуна


Катедрала светог Трипуна је један од симбола града Котора. Налази се на истоименом тргу, одмах поред Бискупије которске, Палате Драго (на истом тргу се налази зграде општине и историјског архива).
Катедрала је изграђена 809. године и управо у то вријеме познати которски грађанин Андреа Сараценис (који је финансирао изградњу) откупљује од млетачких трговаца мошти (или реликвије) светог Трипуна. Била је то црква централне основе - martirium. Чувени византијски цар Константин VII Порфирогенит помиње је у свом дјелу Dé Administrando Imperio ("О управљању царством"). Све до археолошких ископавања из 1987. године мислило се да је црква округла (rotunda). Увидјело се да је та стара црква у ствари била засвођена, а не округла. Могуће је да је грешка настала због омашке у превођењу царевог дјела.Послије неколико вијекова, гради се катедрала, чији су радови почели 1124. године, за вријеме бискупа которског Урсација. Радови ће трајати до 19. јуна 1166. године, када је катедрала свечано освећена. Катедралу је, по ондашњим документима посветио бискуп Мајо, са још пет бискупа и осам опата. Свечаности су присуствовали припадници которске властеле и византијски намјесник Дукље и Далмације господин Исак.
Катедрала је изграђена у романичком стилу, са елементима византијске архитектуре. Њен изглед се кроз вијекове мијењао, најчешће због честих земљотреса, од којих су најјачи били из: 1537, 1563, 1667, и 1979. Катедрала је послије сваког земљотреса врло брзо реконструисана. Током обнова увођени су елементи архитектуре и ентеријерског уређења у духу и укусу времена у којима су те обнове извођене (посебно су видљиви елементи ренесансе и барока).
На западној фасади налазе се два звоника. Првобитни звоници и фасада били су уништени током земљотреса из 1667. Изграђени су нови звоници (сјеверни је висок 33 m, а јужни 35 m), главни портали, розета, тераса и тријем.














Манастир Ђурђеви ступови (Црна Гора)


Манастир Ђурђеви ступови у Беранама је манастир Епархије будимљанско-никшике, Српске православне цркве. Манстир је задужбина Стефана Првослава, сина великог жупана Тихомира, најстаријег брата Стефана Немање. Свети Сава је 1219. године успоставио Будимљанску Епископију и у овом храму устоличио првог Будимљанског епископа Јакова.

Од 18. до 20. века Турци су 5 пута пљачкали и палили манастир и то 1738., 1825., 1862., 1875. и 1912. године. Истакнуте личности овог манастира су били игуман Нићифор и игуман Мојсије Зечевић који је представљао духовног вођу Васојевића у борби против Турака. У овом манастиру сачувани су делови старог живописа. По новијим истраживањима спољна припрата је живописана у време цара Душана. Остаци живописа у олтару такође потичу из Немањићког доба. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве маја 2001. године, обновљено је епископско седиште у Ђурђевим Ступовима оснивањем Епархије Будимљанско-никшићке. 4. маја 2002. године у манастиру је устоличен Епископ Јоаникије Мићовић као Епископ Будимљанско-никшићки.














Госпа од Шкрпјела


Госпа од Шкрпјела, острво испред Пераста је вештачко острво направљено крајем 15. где су су, барем по предању, браћа Моршићи на хриди у Рисанском заливу, 22. јула пронашли слику Госпе, па су Пераштани 1452. године одлучили да на том месту саграде српски православни храм Богородици. Око хриди је набацано камење и подигнута је мала капела. Потом су, у Фашинади, традиционалном обичају, они вековима насипали камење, потапали оронуле барке и турске бродове, тако да се временом површина острва све више ширила. Оно данас има око три хиљаде квадратних метара и на њему се налази црква Госпе од Шкрпјела.
Данашња црква Госпе од Шкрпјела, по којој је острво добило име, изграђена је 1630. године од стране Венецијанаца и један је од најбитнијих историјско културних споменика Бока которске. Представља културни центар Бокељских Хрвата. За разлику од свог претходника, није православна, већ римокатоличка. Најинтезивнији радови на цркви извођени су од 1720. до 1725. године, када је по нацрту тада познатог Илије Катичића направљен осмострани презбистериј са куполом и округли звоник са хоризонталним венцима и пушкарницама. У градњи су учествовали и Петар Дубровчанин и Вук Кандиот. На прочељу цркве је портал са фронтоном и малим кипом Госпе и Христа веома архаичног изгледа. По наруџбини перашке општине Антонио Капелано, склуптор из Ђенове, је 1796. године направио мермерни олтар на коме се налази чувена икона Госпа од Шкрпјела, дело Ловра Добричевића, уметника с краја 15. вијека. Представник венецијанске сликарске школе, Бокељ, Трипо Кокоља је по наруџбини Пераштанина Андрије Змајевића осликао унутрашњост цркве. На зидовима и таваници налази се шездесет и осам његових слика на платну. У нижим деловима су насликане сцене из старог завета, а на самом врху и горњим зонама зидова су сцене из живота Богородице. На таваници, у централном делу је велика слика Узнесење Богородице. На таваници се налази још четрдесетак слика између којих пролази позлаћено тордирано уже – симбол поморства. На бочним зидовима цркве је мноштво рељефних сребрних плочица на којима су бродове бокељских помораца. Поморци би, пре свог одласка на море остављали рељефне плочице, јер су веровали да ће их тако, током пута, штитити Госпа од Шкрпјела. У цркви постоји и неколико археолошких збирки, слика, рукотворина, предмета из свакидашњег живота, које су верници остављали као захвалнице за испуњење молитви упућених Госпа од Шкрпјела - заштитници бокељских морепловаца.Преко пута цркве налази се мала камена зграда,у којој се налази просторија која се назива Помирбена дворана.Она вековима служи да се у њој мире завађене стране,пријатељи,породице,православци и католици,без разлике.У њој су спречене многе крвне освете,јер је онај који пристане на разговор у њој,због светости места се унапред одрицао насиља и увреда,тако да су у нормалном разговору многе ситуације решаване на миран начин.
Фашинада - Према древном обичају, барке окићене зеленилом и напуњене камењем испловљавају са источне стране Пераста, па дуж обале према западној страни града и онда крећу према острву. У баркама на весла налазе се само одрасли мушкарци, јер су стари Пераштани, према традицији, чували младе синове од напада Турака. У првој барци, налазили се свештеник, градоначелник и почасни грађани Пераста, као и певачи који су певали старе перашке песме - бугарштице. Фашинада се завршава традиционалним бацањем камења око острвцета. Фашинада се одржава сваке године 22. јула.













ULCINJ

Grad Ulcinj je zaista bogat kulturno – istorijskim spomenicima, koji su posebno, tokom ljetnjeg perioda izuzetno posjeceni, a koji danas predstavljaju pravu kulturnu riznicu tog drevnog grada.

CRKVA – DZAMIJA je objekat koji se nalazi u Starom gradu. Objedinjuje period XIV – XVI vijek.U okviru tog starog zdanja nalazi se Crkva Sv. Marije, podignuta 1510. godine. Na zapadnoj strani crkve dobro je ocuvan prvobitni crkveni zid. U osnovi crkva ima nepravilni pravougaonik, sa jednim ulazom. U crkvi se cuva i portal sa renesansnim dovratnicama. Iznad vrata crkve nalazi se natpis i arhivolt.
Nakon turskog osvajanja, crkva je 1693. pretvorena u gradsku dzamiju. Okulis crkve je zazidan, probijena su 4 nova prozora, prezidani su i bocni zidovi a dogradjen je i minaret. U objektu crkva – dzamija u Starom Ulcinju, danas je smjesten Arheoloski muzej grada.

SAHAT KULA - nalazi se u na lokaciji Podgradje nadomak Ulcinja. Sahat kula, prema pisanim dokumentima, potice iz XVIII vijeka. Taj objekat predstavlja gradjevinu kvadratne osnove, zidanu od nepravilno tesanog kamena, povezanog krecnim malterom.

CRKVA SV. JOSIPA – nalazi se u naselju pod Bijelom gorom. Sagradjena je 1875. godine kao katolicka jednobrodna crkva sa 3 zvonika. Gradnja toga hrama trajala je veoma dugo. Crkva Sv. Josipa je poslednji objekat sagradjen na podrucju Ulcinja u vrijeme otomanske vladavine.

CRKVA SV. VASILIJA – nalazi se na lokaciji Zelenike Zoganje. Crkva Sv. Vasilija je pravoslavni hram podginut krajem XVIII vijeka. Crkva obiluje tradicionalnom ornamentikom.

CRKVA SV. DJORDJA – to je katolicka crkva koja se nalazi u blizini usca rijeke Bojane. Prema pisanim nalazima, crkva Sv. Djordja potice iz XIX vijeka.

CRKVA BRATICA – nalazi se u istoimenom mjestu. Crkva Bratica je katolicki hram, sagradjen pocetkom XX vijeka.

CRKVA u DONJOJ KLEZNI – nalazi se u mjestu Donja Klezna, nekoliko kilometara udaljenog od Ulcinja. Crkva je vlasnistvo katolicke nadiskupije a podginuta je u XIX vijeku.

SABORNA CRKVA SV. NIKOLE – nalazi se u ulcinjskom mjestu Meterizi. Iako je podginuta 1890. godine, prema istorijskim dokumentima, na njenom mjestu se jos u XV vijeku nalazio pravoslavni manastir posvecen Sv. Arhandjelu Mihailu.

CRKVA SV. JOVANA – nalazi se u blizini Svaca, nekadasnjeg grada. Crkva Sv. Jovana, podginuta je 1300. godine, kao katedralna crkva. Taj hram nalazi se na temeljima mnogo starije crkve koju su jos u davna vremena srusili Mongoli.

FRANJEVACKA CRKVA SV. MARIJE – nalazi se u mjestu Svac. To je hram koji je prema nekim podacima, napravljen najvjerovatnije nakon 1300. godine.

PASINA DZAMIJA – nalazi se u samom Ulcinju. To zdanje potice iz turskog perioda. Pasina dzamija podginuta je 1719. godine, i zaduzbina je Klic Alije iz Carigrada. Uz samu dzamiju nalazi se i amam, jedini objekat takve vrste u cijeloj Crnoj Gori. Amam se sastoji se od jednog pomocnog objekta i kupatila.

DZAMIJA VRH PAZARA – podignuta je u XVIII vijeku. Taj hram u osnovi predstavlja pravougaonu dzamiju sa osmougaonim minaretom. Iako je tokom zemljotersa 1979. godine Dzamija Vrh pazara, dosta ostecena, na temeljima postojece danas se nalazi nova dzamija.

DZAMIJA MERAJA – predstavlja tipicnu mahalsku dzamiju. Podignuta je u XVII vijeku.

DZAMIJA LJAMIT – nalazi se u naselju Nova mahala. Podginuta je u XVIII vijeku. Zidana je od lomljenog kamena i krecnog maltera. Dzamija Ljamiz ima pravougaonu osnovu sa minaretom. Zemljotres koji se dogodio 1979. godine tu dzamiju je strasno ostetio, tako da je ona ubrzo sanirana, te danas predstavlja jedno potpuno novo zdanje.

DZAMIJA SAS – nalazi se u istoimenom mjestu. To je mahalska dzamija podginuta u XVIII vijeku.

DZAMIJA RASTIS – nalazi se u istoimenom mjestu, i predstavlja mahalsku dzamiju.

DZAMIJA SELITA – smjestena u mjestu Selita. Izgradjena je u XVII vijeku, ali je znacajne izmjene pretrpjela tokom XIX i XX vijeka.

GLAVNA DZAMIJA NAMAZDJAH – nalazi se u Ulcinju. Tu dzamiju godine 1728., izgradio je Sulejman Mujali. Dzamija Namazdjah, predstavlja tipicnu mahalsku dzamiju, sa osnovnom pravougaonom formom i minaretom.

DZAMIJA DRAGINJE – nalazi se u istoimenom mjestu. Taj hram ima tipicno pravougaonu osnovu. Dzamija Draginje je mahalska dzamija.

DZAMIJA VLADIMIR – nalazi se u mjestu Vladimir nadomak Ulcinja. Podignuta je krajem XVIII vijeka.

DZAMIJA BRAJSE – nalazi se u istoimenom mjestu. To je dzamija pravougaone osnove, sagradjena u XVII vijeku.

DZAMIJA KRUTE – nalazi se u mjestu Krute. Sagradjena je na prelazu iz XIX u XX vijek.

DZAMIJA MIDE – nalazi se u istoimenom mjestu. Izgradjena je u XVIII vijeku.

DZAMIJA SUKOBIN – nalazi se u mjestu Sukobin. Podignuta je krajem XVIII i pocetkom XIX vijeka.

DZAMIJA U GORNJOJ KLEZNI – podignuta je na prelasku iz XIX u XX vijek.

VILLA RUSTICA – nalazi se u zalivu Kruce. Ta kasno –anticka vila otkrivena je prilikom nedavnog kopanja temelja za jednu privatnu kucu. Villa rustica, bila je velika kuca vlasnika jedne latifundije, za koju se smatra da je zahvatala cijelo podrucje Kruca. Na tom lokalitetu pronadjen je i mozaik te novac cara Anastasija I, Justina i Justinijana I, pa se smatra da vila potice iz VI vijeka nase ere. Pored ilirskog bedema u Starom gradu, villa Rustica, predstavlja najvrjedniji otkopani kompleks na podrucju Ulcinja.


ulcinj
Najjuzniji grad na Crnogorskoj obali. Ulcinj je svojim prirodnim potencijalima preodredjen za turizam. Najduza pjescana plaza na Jadranskom moru - Velika plaza duga 13km, Ada Bojana - jedinstveno rijecno ostrvo sa predivnim pjescanim plazama, Valdanos - jedinstvena uvala sa zaledjem prepunim starih drveca masline, obnovljeni stari grad u Ulcinju - prepun interesantnih restorana, kafica, galerija i hotela ... i jos mnogo drugih atraktivnih mjesta cine Ulcinj jedinstvenim i privlacnim za mnoge turiste. Ulcinj je grad, koji svakako morate upoznati.

BAR

Bar predstavlja moderan grad koji se svakim danom sve vise siri. I ako lucki grad, zadivice vas cistocom i sredjenim zelenim povrsinama. U svom okruzenju ima veliki broj turistickih atrakcija. Stari Bar, tvrdjava Haj Nehaj, cije rusevine poticu iz XV vijeka i dvorac kralja Nikole predstavljaju istorijskei kulturne spomenike grada. Maslina stara preko 2000 godina i Skadarsko jezero kao jedan od najvecihrezervata ptica, veliki broj manastira i crkava za posetioce koji vole ovakav vid turizma.Pregrst festivala i kulturnih manifestacija : Medjunarodni TV festival, Susreti pod starom maslinom, Barski ljetopis.
Uredjene plaze i uvale poput Canja,Dobre vode, natjerace vas da u Bar ponovo dodjete
.

BAR

CRKVE, MANASTIRI, DZAMIJE

Iako u odnosu na druge primorske gradove u Baru nema spomenika koji su radjeni poput kotorskih ili risanskih palaca, tivatskih ljetnjikovaca, budvanske i hercegnovske Citadele ili Kanli kule, Bar se ipak moze pohvaliti dosta velikim brojem vjerskih spomenika koji svjedoce da su vjekovima na teritoriji toga grada, u miru i slozi zivjele tri konfesije: pravoslavna, katolicka i muslimanska.
U Baru i njegovoj okolini danas tri crkve svjedoce o starosti grada, i brojnim istorijskim i kulturnim periodima.

BARSKI TRIKONHOS – to je zapravo crkvena gradjevina, koja prema nekim istorijskim izvorima datira jos iz VI vijeka, odnosno iz perioda vizantijskog cara Justinijana. Nalazi se u samom centru Bara u naselju Topolica. Ocuvani zidovi te crkvene gradjevine imaju oko1 metar duzine. Zanimljivo je istaci, da su do sada u nekoliko navrata na mjestu gdje se nalazi Barski trihonkos, vrsena razna istrazivanja. Prilikom nedavnih istrazivackih radova, tamo su pronadjeni fragmenti dekorativne kamene plastike i nekropole.

CRKVA SV. TEKLE – ta gradjevina je sazidana u XIII vijeku, od lomljenog kamena. Nalazi se u mjestu Sutmore, predgradju Bara. Najprije je crkva Sv. Tekle bila pravoslavni vjerski objekat, da bi nakon nekoliko vremena dobila i drugi katolicki objekat. Crkva Sv. Tekle i danas ima dva oltara, a posjecuju je kako pravoslavci, tako i gradjani katolicke vjeroispovjesti. Takodje, na groblju crkve, sahranjuju se pripadnici obije konfesije.

CRKVA SV. NIKOLE – smjestena je u Starom Baru, nedaleko od gradske bolnice. Danas se u tom vjerskom objektu nalazi Barska nadbiskupija, koja je osnovana jos 1089. godine, sto je tada potvrdio i Papa Klement III, saljuci crkveni ogrtac Arhiepiskopu dukljanske stolice. Zbog izrazitog kulturnog i prosvetiteljskog djelovanja koje je u XII vijeku imala barska episkopija bitno je istaci da su se u okviru nje tada nalazila mjesta: Bar, Kotor, Ulcinj, Svac, Skadar, Drivostu i Pilot, kao i tadasnje drzave: Srbija, Bosna i Travunija.

MANASTIR (SAMOSTAN) BOGORODICE RATACKE – taj benediktanski samostan iz IX vijeka, nalazi se na samoj obali mora, na kraju rta Ratac, izmedju Bara i Sutomora. Nekada su samostan sacinjavale tri crkve kao i nekoliko zgrada koje su imale kule i odbrambene zidove. Godine 1443., samostan Bogorodice Ratacke zauzimaju Mlecani. Nekoliko godina kasnije, manastir je bio spaljen, pa se pretpostavlja da su to ucinili Turci, 1571. godine, koji su u tom preiodu imali upravu nad Barom.

MANASTIR PRECISTA KRAJINSKA - to je sigurno jedan od najznacajnijih spomenika kulture u Crnoj Gori. Manastir se nalazi u mjestu Ostros, u blizini Skadarskog jezera, koje je 50 kilometara udaljeno od Bara. Ostaci manastira precista Krajinska, sa crkvom, posveceni su Uspenju Bogorodice. Po prvi put u pisanim izvorima, manastir se pominje u X vijeku, u „Ljetopisu Popa Dukljanina“. Manastir je osnovao knez Vladimir, za koga se danas podrobnije zna iz legende o njegovoj tragicnoj ljubavi sa kcerkom makedonskog cara Samuila – Kosarom. Jedno vrijeme u tom manastiru bilo je sjediste Zetske mitropolije, da bi krajem XVI vijeka manastir Precista Krajinska bio porusen. Interesantno je, da se u neposrednoj blizini manastira nalazi i bunar zive vode, koji prema nekim podacima, datira jos iz 1001. godine, a koji i danas seosko stanovnistvo u Ostrosu, snabdjeva pitkom vodom.

MANASTIR BESKA – nalazi se na ostrvu Beska, na Skadarskom jezeru. Manastir cine dvije crkve: veca crkva - posvecena Sv. Djordju iz XIV vijeka, zaduzbina Djurdja II Stratimirovica – Balsica, kao i manja crkva - posvecena Sv. Bogorodici iz 1440. godine, zaduzbina Jelene Balsic. U manastiru Beska, kao i u manastiru Starcevo, bila je izuzetno razvijena prepisivacka djelatnost. Najpoznatiji vjersko – poucni rukopis „Goricki zbornik“ nastao je upravo u manastiru Starcevo, a sastavljac tog znacajnog djela bio je izvjesni Nikon Jerusalimac.

MANASTIR MORACNIK – smjesten je na istominenom ostrvu na Skadarskom jezeru. Po prvi put ta manastirska gradjevina pominje se u povelji crnogorskog vladara Balse III, 1417. godine. Manastirski kompleks bio je sastavljen iz: crkve – posvecene Sv. Bogorodici, zgrade konaka, trpezarije kao i visokih kula sa 4 sprata, ogradjenih zidovima na kojima su bile masivne kapije.

MANASTIR GORNJI BRCELI – nalazi se u selu Brceli, u mjestu Crmnica, koje je 10 kilometara udaljeno od Bara. Manastir je, izgradjen pocetkom XVIII vijeka, kao zimska rezidencija jednog od vladara crnogorske dinastije Petrovic, Vladike Danila. U okviru manastira nalazi se crkva posvecena Pokrovu Sv. Bogorodice kao i ikonostas, iz 1928. godine. Manastirske zgrade i crkva su opasane visokim kamenim zidovima. Manastir ima kapiju kao i veoma raskosan zvonik. Zgrada konaka sagradjena je tako da podsjeca na tipicnu crmnicku kucu, sa karakteristicnim arhitektonskim rjesenjima kao sto su voltovi i terase. U manastiru Gornji Brceli, u Crmnici, jos 1863. godine osnovana je skola, koja je kasnije preseljena u obliznji manastir Donji Brceli.

MANASTIR DONJI BRCELI – i taj crkveni objekat nalazi se u mjestu Crmnica, 10 kilometara udaljenom od Bara, u selu Donji Brceli. Manastir je podginut u XV vijeku, a u okviru njega nalazi se i crkva posvecena Sv. Nikoli. Ispod poda crkvenog hrama nalazi se jedna prostorija u koju se ulazilo kroz otvor formiran u podu oltara. Danas se vjeruje da je ta prostorija najvjerovatnije sluzila kao tamnica, u vrijeme laznog crnogorskog cara Scepana Malog, koji je kasnije u toj crkvi i sahranjen. U manastiru Donji Brceli nekada je radila i osnovna skola.

DZAMIJA OMERBASICA – nalazi se u Starom Baru, koji je 4 kilometra udaljen od centra Novog Bara. Taj vjerski objekat sagradjen je 1662. godine. Dzamija Omerbasica ima jednostavnu gradju, pravougaone osnove, sa minaretom koji se nalazi uzidan na jugozapadnom zidu. Neposredno uz dzamiju, na samom ulazu u kompleks, sagradjeno je pocetkom XVII vijeka Dervis – Hasanovo turbe. Tik uz njega nalazi se manja prizemna zgrada, koja je dugo vremena sluzila za stanovanje. Pored ulaza je izgradjena i javna cesma, a nedugo zatim napravljena je i dzamijska kuca, koja je bila namijenjena za boravak hodze ili imama dzamije. Cijeli prostor oko Omerbasica dzamije ogradjen je kamenim zidom.

TVRDJAVA HAJ – NEHAJ – nalazi se u obasti Spic, nedaleko od mjesta Sutomore. Danas su samo sacuvani ostaci tvrdjave Haj – Nehaj, koja je podginuta u vrijeme Mletacke Republike na omanjem brdu, visoko iznad morske obale u XV vijeku. Tvrdjavu su u XVI vijeku dogradili i ucvrstili Turci. Pored nje nalazi se i crkva Sv. Dimitrija iz doba Nemanjica, koja je naekda imala dva oltara. Od magistralnog puta koji vodi ka Baru, do utvrdjenja Haj – Nehaj moze se stici pjesice.






Ponos Pljevalja - Manastir Svete Trojice, prvi pisani pomen potice iz 1537 godine. U manastiru se nalazi i kivot u kome je lezalo telo Svetog Save sve do momenta kad je odneto na Vracar. U kivotu se nalazi leva ruka za koju se veruje da je to ruka Svetog Save. U virinama manastirske riznice je i pozlaceni krst na kome su i cestice krsta na kome je izdahnuo Isus Hrist.
Cetinje

Crkva Sv.Nikole u Kotoru




Crkva Sv. Luke napravljen iz dinastije Stefana Nemanjica u 13 veku.








Crkva Svetog Ilije - Igalo/Boka Kotorska

















Manastir Morača



Manastir Morača
Manastir Morača je jedan od najmonumentalnijih srednjovjekovnih spomenika Crne Gore. Podigao ga je 1252. godine Stefan, sin kralja Vukana a unuk Nemanjin.

четвртак, 19. март 2009.



ISTORIJA CRNE GORE

Kao i priroda, i istorija Crne Gore je vrlo zivopisna. Burni zivot Crne Gore zacinili su mnogi, ali njena vecita zelja za slobodom ostala je dominantna kroz celu istoriju. Svaki dio Crne Gore ispricace radoznalom putniku razne zanimljive price iz svakog perioda - od grandioznog Rimskog carstva do modernog doba. Iako povrsinom dosta mala, ova ponosna drzava o svojoj istoriji ima dosta toga da kaze.
Ime "Crna Gora" spominje se prvi put u povelji kralja Milutina 1276.god. Smatra se da je dobila ime po gustim sumama koje su prekrivale planinu Lovcen i podrucje oko njega. Sume su bile toliko tamne da su posmatracu odavale utisak "crne" gore.
Za vreme rimskog carstva teritorija Crne Gore prostirala se teritorijom Duklje. Naseljavanjem Slovena u VII vijeku, hriscanstvo ubrzo dobija primat na ovim prostorima.
Duklja je obuhvatala oblast Skadarskog jezera sa obliznjim planinama. Prvi njen knez bio je Vladimir. Nezavisnost stice 1040. godine, a kraljevinom je proglasena 1077. Time postaje jedna od prvih nezavisnih drzava na Balkanu. Dobija ime Zeta, sto na staroslovenskom znaci zeteoci.



Zbog cestih nemira i politickih previranja, posle smrti vladara iz dinastija Vladimir i Vojisavljevic, Vizantija preuzima dominaciju nad Zetom. Veliki zupan Nemanja koji 1185. zauzima vodecu poziciju na ovim prostorima, Zeti ne menja status nezavisne drzave koju je ona prethodno imala. U XIV vijeku pod vodstvom dinastija Balsic i Crnojevic postaje nezavisna feudalna drzava, i polako se siri zahvaljujuci neumornim odolevanjima pred vojskama kakve su bile : albanska, a kasnije turska i mletacka.
Tokom vladavine Crnojevica, usled jakih napada turske vojske, narod zajedno sa Crnojevicima postaje primoran da se povuce ka planini Lovcen. Ivan Crnojevic se odlucuje za Cetinje kao svoje uporiste i tu gradi dvorac i manastir. Cetinje tako postaje sinonim za duhovnu i drzavnu slobodu. Djuradj Crnojevic, sin Ivana Crnojevica, kratko vlada, ali za sobom ostavlja neprocenjivo blago. Za vreme njegove vladavine 1493. god. otvara se prva stamparija na Balkanu, a godinu dana kasnije, 1494. stampa se i prva knjiga - Oktoih.
.

.Turci preuzimaju vlast nad Crnom Gorom 1496. i pripajaju je skadarskoj provinciji. I pored toga Crna Gora zadrzava visok stepen autonomije, a nezavisnost u potpunosti vraca 1645.god.
Na celo Crne Gore dolaze vladike koje preuzimaju rukovodjenje zemljom. Tadasnji organi vlasti bili su Opstecrnogorski zbor i Skupstina glavara, a na nizim nivoima zborovi glavara. 1697.god. Zbor Crnogoraca izabira Danila I za vladiku. Tada pocinje osnivanje dinastije Petrovic i njihova borba za jedinstvenost vere i politike.
Petar I Petrovic ( 1784 - 1830 ) jedna je od najsvjetlijih licnosti crnogorske istorije. Sa njim na celu, Crna Gora ucvrscuje svoju nezavisnost, a posle velikih pobjeda nad brojnijom turskom vojskom, oslobadja se turskog uticaja i dominacije. On ujedinjuje crnogorska plemena i priblizava crnogorsko primorsko stanovnistvo, koje je tada bilo pod uticajem austrougarske. Naslednik Petra I Petrovica bio je Petar II Petrovic Njegos. Izuzetan drzavnik, filozof i knjizevnik. Ova grandiozna licnost za vreme svoje vladavine formira drzavne institucije, administrativnu i drzavnu vlast. Odrzavao je veze sa Rusijom i vodio ceste borbe protiv Turaka. Napisao je dela kao sto su "Gorski vijenac" i "Luca mikrokozma" koja su ga ucinila jednim od najvecih svetskih pisaca. Za vreme vladavine njegovog naslijednika Danila suverenitet Crne Gore je ojacan i formalno priznat. Tome je doprinela i velika pobeda na Grahovcu 1858.god nad turskom vojskom. .

Crnogorski narod iako brojcano manji odneo je zanacajan broj pobeda nad Turcima. Za vrijeme knjaza i kralja Nikole odigrale su se dvije znacajne bitke: Vucedolska i bitka na Fundini. Kralj Nikola je omogucio Crnoj Gori ostvarenje bitnih politickih ciljeva. Crna Gora je pod njegovim vodjstvom povratila Bar i Ulcinj i tako dobila dio jadranske obale, takodje je vratila Podgoricu, Kolasin i Niksic. Na berlinskom kongresu dobila je puno medjunarodno priznanje. Cinjenica, da je Crna Gora jedina zemlja na Balkanu, koja je uspesno odolevala Osmanlijskoj imperiji, zadivila je Evropu i Crna Gora postaje kraljevinom 1910. god.
XX vijek za Crnu Goru predstavlja tezak period, jer ona tada gubi samostalnost i nestaje sa politicke mape Evrope. Kada je izbio Prvi svetski rat Crna Gora staje na stranu Srbije i saveznika. 1916. god. nakon kapitulacije pred austrougarskom, kralj Nikola odlazi u egzil. Jedno vreme provodi u Italiji, a potom odlazi u Francusku. Pokusaji kralja i njegove vlade da uticu na tadasnja zbivanja u Crnoj Gori bili su bezuspesni. Srbija aneksira Crnu Goru 1918. god. i ona tim cinom gubi sve sto je vekovima sticala : drzavnost, vojsku i dinastiju.

Padom Kraljevine Jugoslavije pred fasistickom Njemackom u Drugom svjetskom ratu, Crna Gora jos jednom dokazuje da duh slobode koji nosi njen narod nije nestao. 13. jula 1941. god. crnogorci u velikom broju dizu ustanak protiv italijanskih okupatora.
Posle drugog svjetskog rata Crna Gora popravlja svoj drzavno pravni status i postaje jedna od sest ravnopravnih republika Jugoslovenske federacije.
Nakon burnih godina krajem XX vijeka, i raspada SFR Jugoslavije, Crna Gora ostaje u savezu sa Srbijom, te danas te dvije republike cine savez drzava Srbija i Crna Gora.