Na putu hodočasnika od Nikšića do Egejskog mora

Sva čuda Nektarija Eginskog

Kapija manastira Prohor Pčinjski

Crkva Svetog Nikole na Eginu

Bratstvo pravoslavne omladine svetog Vasilija Ostroškog iz Nikšića nedavno je organizovalo jedno vrlo neobično pokloničko putovanje u Grčku, tačnije na ostrvo Eginu u Egejskom moru, dvadesetak kilometara udaljenom od Atine. Cilj putovanja više od četrdeset članova Bratstva bio je poklonjenje moštima jednog od najvećih savremenih svetitelja u pravoslavlju svetom Nektariju Eginskom, koji, za ceo pravoslavni svet, predstavlja isto što i za nas sveti Vasilije Ostroški. Pored Egine na ovom putu nikšićko Bratstvo je obišlo i veliki broj drugih hrišćanskih svetinja, kao što su manastir Prohor Pčinjski, potom velelepni hramovi i crkve u Atini, Solunu i Ohridu, čuveni manastiri na Meteorima i još mnogo šta.
U grčkoj prestonici smestili smo se u elitnom hotelu ''Delfi'', koji se nalazi u samom centru grada. Tokom trodnevnog boravka zaista je bilo lepo videti Akropolj, Olimpiju, hram cara Konstantina, sedište Atinske arhiepiskopije i još mnoge druge spomenike antičke i hrišćanske kulture. Naš boravak poklopio se i sa utakmicom Lige šampiona u fudbalu ''Panatenaikos'' - ''Arsenal'', pa smo se tako sasvim slučajno na Plaki upoznali i sa grupom navijača ''tobdžija sa Hajberija'' koji su nam ispričali standardnu englesku navijačku priču o svom životu. Pedesetogodišnji Džo, sa tetovažom ''Arsenalovog'' grba na levoj ruci i konzervom piva u drugoj, reče da će u Kupu Uefa svim srcem navijati za ''Partizan'' protiv, njemu omrznutog, engleskog kluba ''Midlsbroa''.

Četvrti dan putovanja i odlazak na ostrvo Eginu bio je božanski uzvišen osećaj. Nakon jednočasovne vožnje brodom od Atine do ostrva, na doku nas je prvo dočekala autentična bela, kao snegom prekrivena, Crkva sv. Nikole iz 19. veka, rađena u specifičnom mediteranskom stilu. Odatle je put dalje išao pravo u srce ostrva gde se u ambijentu netaknute prirode visoko u nebeskom plavetnilu uzdiže veličanstveni hram svetog Nektarija Eginskog. Ispred ovakvih svetinja čoveku prosto zastaje dah, a tome u prilog idu i reči jednog od organizatora našeg puta sveštenika Slobodana Jokića.
- Čuda koja su se dešavala još za života svetog Nektarija, a naročito posle njegove smrti, svedočanstvo su da Bog dela u istoriji i da nikada ne zaboravlja svoj narod i svoje svete. Ovaj svetitelj rođen je 1. oktobra 1846. u mestu Silivrija u Trakiji. Na krštenju 15. januara 1847. godine dobio je ime Anastasije i još od malih nogu počeo je da izučava knjige i prosvećuje se duhom božijim. Kao mladić u manastiru Nea Moni primio je monaški postrig, dobivši ime Lazar, a potom ga je zbog velikih zasluga mitropolit Hios Grigorije rukopoložio u čin đakona. Njegovo svešteno ime od tada je Nektarije i pod tim imenom upoznaće ga ceo svet. Nakon završenog Bogoslovskog fakulteta u Atini postao je veliki arhimandrit Aleksandrijske crkve, a tačno 15. januara (na dan svog krštenja) 1889. godine rukopoložen je u čin arhijereja i dobija titulu mitropolita. Međutim, zbog zdravstvenih problema 1908. preselio se na Eginu i u manastiru Uspenja presvete Bogorodice proveo ostatak ovozemnog života moleći se Bogu i razvijajući svest o moralnom savršenstvu što ga je ispunjavalo spokojstvom i blaženstvom. Zajedno sa još tri monahinje na ostrvu je osnovao ženski manastir Svete trojice gde se i danas nalaze njegove čudotvorne mošti. Sveti Nektarije Eginski upokojio se 9. novembra 1920. godine - zaključio je Jokić.
Bratstvo pravoslavne omladine svetog Vasilija pred hramom svetog NekterijaKao što veliki broj vernika dolazi u Ostrog i traži utehe, isceljenje i neposredni odnos sa svetim Vasilijem, tako se isto dešava i na Egini. Pojedini su još više osetili ovu povezanost preko bivšeg igumana manastira Ostrog arhimandrita Lazara, koji je u svojoj bolesti imao neverovatnu želju i ljubav da ode na Eginu i pokloni se moštima svetog Nektarija Eginskog. Nažalost, želja oca Lazara se nije ispunila. Ovaj sveti čovek je na svom hodočasnom putu zbog teških zdravstvenih problema zadržan na VMA u Beogradu gde se nedugo zatim i upokojio 2000. godine. Na identičan način upokojio se i sveti Nektarije Eginski koji je takođe pred kraj života krenuo na jedno hodočasno putovanje koje nije završio, jer je zbog bolesti zadržan u atinskoj bolnici Aretejon gde je preminuo. Predanje kaže da su se na bolničkom krevetu na kojem je bolovao sveti Nektarije kasnije događala mnoga čuda. Neki ljudi koji su posle njega ležali u istoj postelji izlečili su se, verovatno voljom božjom, od neizlečivih bolesti, a slične stvari, prema nekim izvorima, dogodile su se i na VMA u Beogradu.
Posle povratka sa Egine još jedan dan proveli smo u Atini sabirajući utiske sa ovog svetog ostrva. U međuvremenu, vođa našeg puta otac Boris Brajović priredio nam je spektakularan poslepodnevni izlet. Naime, njegova kuma, gospođa Rena Karajani, jedna od najbogatijih žena u Atini, ugostila je sve članove Bratstva u svojoj vili koja se nalazi na vrlo atraktivnoj i egzotičnoj plaži, 76 kilometara udaljenoj od Atine, u malom mestu zvanom Legrena. Gospođa Karajani najpre nam je omogućila kupanje na njenoj privatnoj plaži, a potom i pripremila ručak gde je dominirala tradicionalna grčka kuhinja, morski plodovi, puževi i razni riblji specijaliteti. U tom ambijentu čovek bi mogao da uživa danima, ali već sledećeg jutra, nakon pozdrava i duboke zahvalnosti gospođi Karajani, naš put je vodio pravo u Kalambaku, malo turističko mesto u podnožju veličanstvenih Meteora.
Manastir sveti Stefan na MeteorimaOvo čudo prirode isklesano od strmih litica na kojima su podignuti zadivljujući manastiri kod svakog od nas izazvalo je neverovatan osećaj poštovanja, divljenja i neverice da tako nešto uopšte i može da postoji. Od 24 manastira rasuta po zastrašujućim stenama danas je otvoreno svega šest od kojih je svakako najpoznatiji Veliki Meteori.
Bratstvo je posetilo i ženski manastir Sveti Stefan koji je podigao Srbin, Antonije Meteorski, a pretpostavlja se da je stena na kojoj se uzdiže hram bila naseljena monasima još pre 1200. godine. Monahinje su u njega došle tek posle Drugog svetskog rata kada je većina monaha izginula, pa je sestrama dozvoljeno da dođu i održavaju ga kako se ne bi zatvorio. Na kraju, spuštajući se strmim serpentinama, u manastiru Svetog Nikole videli smo i poznate freske čuvenog kritskog umetnika Teofana.
Prolazeći kroz prelepe predele severne Grčke, negde na pola puta, u tišini jedne listopadne šume, zaustavili smo se kako bismo obišli i čudotvorni izvor svete Petke, koji u maloj pećini pod zemljom leži sakriven daleko od naseljenih mesta. Kroz uski i minijaturni prolaz dužine desetak metara, vlažnim kamenim stepenicama, jedno po jedno, silazili smo do svete vode za koju se tvrdi da je izuzetno lekovita i da posebno pomaže nerotkinja
U kasnim popodnevnim satima stigli smo u Solun. Odmah po dolasku u hramu sv. Dimitrija poklonili smo se moštima istoimenog svetitelja. Crkve sv. Sofije i sv. Grigorija Palame takođe su bile vrlo interesantne za razgledanje, kao u krajnjem i ceo ovaj grad koji na prvi pogled ima neke sličnosti i pomalo podseća na Beograd.
Poslednja odrednica na ovom vrlo uzbudljivom putovanju bio je Ohrid, grad u kojem zaista ima šta da se vidi. Poseban utisak ovde ostavlja čuvena Crkva svetog Nauma u kojoj je dugo godina episkop ohridski bio i naš čuveni vladika Nikolaj Velimirović. U potpunom miru i tišini vladika je ovde dobijao inspiraciju za svoja dela. Međutim, danas autentični ambijent i tišinu u kojem se nalazio Sveti Naum narušavaju ugostiteljski objekti koji su praktično opkolili crkvu. Odlazeći sa ovog svetog mesta, po dolasku u centar Ohrida, usledila je kraća vožnja brodom, a potom smo pristali u malo naselje Kaneo. Baš tu, na jednoj strmoj litici kraj obale, obasjana sunčevim zracima i okružena nebeskim plavetnilom, uzdiže se Crkva svetog Jovana za koju naš vodič kaže da je podignuta u trinaestom veku, ali da je ktitor nepoznat. Nedaleko odatle nalazi se i vrlo zanimljiva Crkva svetog Klimenta gde smo se poklonili moštima ovog sveca i osnivača slovenske pismenosti. Ipak, jedna od najinteresantnijih svetinja u Ohridu je Crkva svete Sofije koja je tokom turskih osvajanja bila pretvorena u džamiju, a kasnije ponovo vraćena u crkvu. Međutim, tokom restauracije jedan deo džamije je sačuvan, a on se i danas može videti.
Tokom našeg boravka u Ohridu primetili smo jedan vrlo ružan odnos Makedonaca prema verskim objektima. Naime, u većini crkava u ovom gradu ulaz se naplaćuje sto denara ili 1,6 evra, a u crkvi Bogorodice Perivlepte bili smo zgroženi kada smo videli i to da se za pripratom puši i pije alkohol. Da stvar bude gora, sve to radi žena koja nam se prvo predstavlja kao magistar teologije, a potom počinje da nas vređa kada saznaje da dolazimo iz Srbije i Crne Gore. Ne želeći da se upuštamo u bilo kakvu raspravu, napustili smo crkvu pitajući se da li je moguće da je ovakvu sudbinu doživela Bogorodica Perivlepta koju je još 1295. godine podigao veliki vizantijski heterijarh Progon Zgur, zet čuvenog cara Andronika Drugog.